Kolumna: San je java

Odlično se sećam tog dana. Bilo je to pre više od deset godina. Vrteška na luna-parku je i tada izgledala zanosno. U pozadini se čuo svima dobro poznat Balašević, a ja sam se tamo zatekla sasvim slučajno. Čekala sam drugaricu da dođe po mene kako bi krenule na bazen i vrućinu letnjeg dana učinile prijatnijom.

Sedela sam na klupici i posmatrala taj divan prizor. Vrteška se, po običaju, vretela u krug opet i opet. Bilo je puno dece, a moju pažnju privukla je devojčica u sivoj haljinici sa karnerima. Činila se pomalo tužna. Vrteška se zaustavila, sva deca potrčala su u naručja svojih roditelja sa osmesima na licu, a ona je laganim korakom prišla klupi i sela nadomak mene. Bila je lepa kao anđeo. Imala je oči plave kao more, kosu boje kestena i bledu put koja je dodatno naglašavala njene rumene, pune usne. Nogice je neprestano pomerala napred-nazad i gledala je u daljinu potpuno zamišljena.

Nisam mogla a da je ne pitam zbog čega je sama i koga čeka.-Sama sam došla da obrnem koji krug!-drčno mi je odgovorila, što me je jako iznanadilo. Pokušavši da joj se približim, upitala sam je: -Hoćes li jos da se voziš?- Na njenom licu je konačno počeo da se nazire osmeh i nešto blažim tonom mi je odgovorila. –Sada razmišljam, pa cu kasnije.- Ne želeci da je prekidam i remetim njene misli nastavila sam samo da sedim i čekam. –Imaš li ti svoj san?-dodala je. –Imam. Imam više od jednog, zbog čega me to pitaš?- Opet je nastupila kratka pauza u razgovoru, a onda je bez puno razmišljanja rekla: -Znaš…Ja imam samo jedan san.

Želim da postanem balerina. Hoću da se svet divi mojim pokretima, hoću da plešem u uskom belom trikou i da prstima jedva dotičem pod. Hoću da budem najsjajnija zvezda na pozornici, da mi ljudi aplaudiraju, a ja da im se klanjam. Jednom sam samo u školici upisala balet, ali moja mama nije imala novca da mi omogući da nastavim. Tako da je to sada moj san. Nije nemoguće da ostvariš svoje snove, jel da?!- Oči su počele da joj se cakle.

U njenom pogledu jasno se videla čeznja. Kako bi to prikrila, hitro je skočila sa klupe i počela stopalom da kotrlja kamenčiće, pogleda uperenog ka zemlji.-Balet je umetnost, a ja cu jednog  dana biti umetnica. Svaku noć pred spvanje maštam o tome. Maštam da sam na velikoj pozornici okružena svetlima uperenih u mene. I volela bih da budem solo igračica. Tako sam navikla… Nemam drugarice, nemam ni brata ni sestru, tata nikada nije kući, a mama stalno radi. Navikla sam da dane provodim sama, i mislim da bih sama jedino mogla da oduševim ljude koji su došli da podrže moju igru na bini velikih razmera. Ne volim masu. U nju prosto moraš da se utopiš, jer je to njeno osnovno pravilo. Proguta te.

Devojčicu sam slušala sa oduševljenjem i nevericom. Ne, nisam mogla da verujem da tako malo dete ima izgrađen stav o tome šta želi od života na čijem je tek početku. –Imaš vremena, polako. Sve je moguće da postigneš samo ako to jako želis i jako se trudiš. U životu ćeš naići na veliki broj raskrsnica i moraćeš dobro da razmisliš koji put ćeš izabrati. On ima svoje dobre i loše strane. Negde ćeš naići na svetlo, a negde na tamu. Ali zapamti! Snovi se ostvaruju samo ako čvrsto verujemo u njih.- Prišla mi je sa oduševljenjem i poverljivo pružila ruku. –Ja sam Katarina. Jel hoćeš ti da budes moja najbolja drugarica? Ne znam zbog čega, ali mislim da bih sa tobom mogla da se družim. -Naravno da hoću.- Uzvratila sam joj.

Narednih dana meseca jula svakodnevno smo se sastajale na istom mestu, u isto vreme. Provodile smo divne trenutke razgovarajući. Ona je i dalje pričala o baletu, a meni nije bilo teško da je slušam. Bila je jedinica, pa mi se ponekad činilo da me posmatra kao stariju sestru koju nikada nije imala. Moram priznati da je i ona mene dosta toga naučila. Sa svojih osam godina znala je više nego što je bilo očekivano od nje. Zavolela sam je toliko da nisam mogla da zamislim svoj dan bez njenog prisustva.

Jednog jutra u cik zore, pojavila se na vratima moje kuće sva uplakana. Pospana, užurbano sam otključala vrata. Od suza nije mogla lepo ni da govori. Uvela sam je u svoju sobu i sele smo na krevet. –Zašto plačeš? Reci mi šta se dogodilo?!- Upitala sam je.–Idem, idem daleko samo da znaš. Mama i tata su se posvađali, više se ne vole. Ja sada idem u Rusiju. Tamo mi je deda koji želi da dođemo kod njega jer je saznao da mama plače svake noći, a tata viče na nju. I ja sada ne znam… Ne znam šta će biti sa mnom! Ne želim da idem!- Stavila je ruke na lice i zajecala. Bilo mi je neopisivo žao. Nisam mogla da nađem prave reči kako bih je utešila, te sam je samo čvrsto zagrlila. Nakon par minuta sam skupila snagu i rekla joj: -Heeej! Ne plači. Ja ću uvek biti tu za tebe! Raduj se novim iskustvima, novom i mirnijem životu.

Odjednom se začula buka motora starog automobila u kojem je sedela njena majka. Zvala je Katarinu da izađe napolje kako ne bi zakasnile na aerodrom. Teška srca sam se odvojila od malene devojčice. Ali život ide dalje…

Katarina sada ima devetnaest godina. Izrasla je u devojku lepu poput ruže kojoj se svi dive. Ono što je najbitnije od svega je to da moskovski Boljšoj teatar ne može da se zamisli bez nje. Ostvarila je svoj san jer je verovala u sebe i svoje sposobnosti. Deda joj je pomogao u svemu kako bi svojoj Katarini omogućio odlaske na časove baleta. Ona je igrajući živela. Osvajala je svojim pokretima svakoga ko je prvi put vidi. Nakon njenog prvog javnog nastupa poslala mi je pismo:

„Biću kratka. Hvala ti što si bila uz mene onda kada su mi se moji snovi činili nemogućim za ostvariti, a upravo onaj moj omiljeni sada živim. Shvatila sam da zaista život zahteva puno odricanja i truda, ali vredelo je. Sada znam kako da zapalim scenu, a da je ne upropastim. Srećna sam. Neopisivo.  San je java.“

5 Comments Add yours

  1. Julian Carax каже:

    Šta mi zapravo želimo, šta je ono što nas čini srećnim, šta je to zbog čega noću nasmejana sklapaš oči?
    Misliš da uz dovoljno truda sve ispadne kako treba? A šta ako je negde zapisano kako stvari moraju biti? Voleo bih čuti šta misliš o ovome 🙂

    Liked by 1 person

    1. Andreja Matović каже:

      Mislim da postoje situacije u životu koje su predodredjene samo tebi. E sada, uz dovoljno ljubavi, volje i truda možeš da zaspes svaku noc nasmejan. Za mene lično, sreća je stvar izbora, i kada svaku noc legnes nasmejan jer tako želiš , svestan da si zahvalan na svemu sto imaš trenutno i da je za nekoga tvoj život san ..zašto ne bi? Samo pozitivno, i da .. na kraju sve bude kako treba. Kada nešto ne ide i kada se naredjaju neke “ne tako dobre” situacije, ja uglavnom progutam najveću žabu, a onda se ove male uglavnom same razbeže. Osmeh leči sve 🐸

      Свиђа ми се

  2. Andreja Matović каже:

    Ovo je sasvim jednostavno. 😌 Kada god bi postavili pitanje i kome god bi postavili pitanje “Smisao, zbog čega smo ovde?” Verujem da bi odgovor svakog čoveka bio “Smisao mog života je to da budem srećan” , iliti .. “Ja samo želim da budem srećan”. Pre svega, smatram da trebaš dobro da pratiš svoj instikt, svoj osecaj i pratiš situacije u kojima ti same emocije govore da je to tvoj put i ono u čemu se ti istinski pronalaziš. Dosta puta ćeš i životu čuti frazu “ kroz život samo mozgom, nikako srcem itd”. Ja, vidiš..ne smatram tako. Ono u čemu se pronalaziš i osećaš smisao u tome ostani ( naravno ako to nije neka vrsta teškog poroka) 😁 .. Ova mala devojčica je od malih nogu znala šta želi, a to je odlika ljudi koji su, ili rođeni pod srećnom zvezdom ili jako inteligentni. Ne pronalazimo se svi u isto vreme. I to je u redu. Neki to otkriju ranije, neki kasnije .. ali sam napredak je to sto si odlučio da potražiš smisao svog života. Ono sto tražimo, obično i nađemo 🙂. Pored osmeha koji leči sve, bitna je i vera .😇 “Pazi šta želiš,možda ti se i ostvari” ❤️

    Свиђа ми се

  3. Andreja Matović каже:

    P.s. O sreći se ne razmišlja . Sreća se živi. Neće ni ona kod svakoga 💪🏻

    Свиђа ми се

    1. Julian Carax каже:

      Ne bih se baš složio sa ovim što si napisala. Znaš, dosta tvojih tekstova na blogu se baziraju na sreći kao na apstraktnom pojmu koji predstavlja stvar lične odluke i da jednostavno treba da „baciš“ osmeh na lice i budeš srećan. Mislim da nije baš tako lako biti srećan. Šta ako si planirala da stigneš negde, a nešto te konstantno sprečava da do tamo dođeš? Kako istrajati u svojim ciljevima ako je „sve“ protiv tebe? Kako napraviti ravnotežu između deteta u tebi koje sanja velike snove, kao ova mala devojčica, i odrasle osobe koja počinje da shvata kako svet funkcioniše?

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s