Slike u dečijim bojankama

Slike koje su potisnute duboko u nama uvek isplivaju na površinu pa makar to bio poslednji dan našeg postojanja.

Neke slike su bolne toliko da ih na brzinu sve sakupimo, vodeći računa da neku od njih slučajno ne izostavimo, zatim otvorimo jezgro našeg uma- “strpamo” ih, brže bolje zaključamo sef i zaboravimo lozinku. Zaboravimo ili se bar potrudimo.

Svaki pojedinac opaža da je on određen “tip ljudi” koji ima izvesne crte ličnosti. Da poseduje izvesne sposobnosti, veštine… da ima različita uverenja, vrednosti, stavove. Jedno nam je svima zajedničko iako se celog života trudimo da se donekle razlikujemo od ostalih. I naravno, razlikujemo se! Po materijalnom statusu, željama, idealima, načinu odevanja, temperamentu, boji očiju… Ono što nas ujedinjuje kao vrstu su osećaji. Isto osećamo bol, tugu, sreću. Ne zaboravimo da je apsolutno svaki čovek na svetu nastao po istom “principu”, svi imamo iste slojeve ličnosti.

Možemo reći da socijalni status za nas nije važan, kao ni mišljenje drugih ljudi. Možemo poricati da materijalna imovina, fizička lepota i dobro odelo imaju važnosti za nas. Možemo tvrditi da naše spoljašnje ponašanje ne odražava tačno ono što mi u suštini jesmo, ono što mi stvarno zastupamo, stvarno cenimo. Možemo da lažemo. Svi smo nastali prirodnim putem. Zašto onda čovek nije običan… luk, na primer? Sve predhodno navedene stavke bi bile samo njegovi slojevi vodeći se logikom. Zato što nas od ove dugogodišnje biljke razlikuje duša. Kada oljuštimo svaki sloj luka u centru ne ostane ništa. A čovek ima dušu u kojoj sebično čuva sve ono što ga boli. Ono što ne želi nikome da pokaže… ono čega ne želi ni sam da se seća. Neke slike u dečijim bojankama će verovatno biti zaboravljenje po našem naređenju, ali će se vratiti. Čekaju pravi trenutak. U to ne sumnjajte!

Tog jutra je samo nestala. Nikada je više nisam video. Imao sam svega pet godina. Kapi kiše su histerično udarale o prozor. Nisu trebale, ne bih se probudio. Ne bi me ni svih narednih noći budila ista slika, jer je ne bi bilo. Vetar je lomio grane osiromašenog drveća na uglu mog dvorišta. Neobično tužan i za mene tragičan dan. Sa koferima u rukama moja majka je žurno istrčala iz kuće i ušla u taksi koji je čekao ispred kapije. Otišla je i napustila me je bez reči. Razlog nikada nisam saznao, a sada i ne želim da ga znam.

Do tada mi se činilo da živim normalnim dečačkim životom. Nisam. Ne znam šta je nateralo da ode od mene i osudi me da patim ceo život. Volela me je to znam, ali očigledno nekom čudnom ljubavlju ili se i dalje uveravam u to. Ne mogu da vam objasnim, jer nikada nisam imao prave reči kao ni sada. Stajao sam na prozoru posmatrajući svaki njen pogled. Nije se ni okrenula put moje sobe. Tada sam znao da se neće vratiti.

Bol je razarao moju dušu, ali nisam plakao. Sećam se i toga da je bilo hladnije u sobi nego predhodnih dana ili sam predhodno tu ranojutarnju hladnoću spokojno prespavao pokriven toplim jorganom. Prišao sam stolu koji je bio preplavljen mojim bojankama. Bojice su bile svuda razbacane. Crna, bela, žuta, plava, crvena, siva…

Siva da me zauvek seća na to prokleto jesenje jutro kada je otišla. To doba godine uvek u meni probudi setu, poznate mirise… svaka kap kiše mi smeta. Oca sam bezbroj puta pitao šta se dogodilo i da li će se vratiti sa nadom da mi omogući adekvatan odgovor. Ćutao je. I tako, prijatelji moji, ja i dalje živim. Sada ima 34 godine, radim, imam svoju porodicu. Pre dve godine sam dobio devojčicu koja nosi njeno ime.

Moja žena je savršena majka i supruga. Puno mi je srce dok ih gledam, ali je meni ipak nešto bitno, najbitnije nedostajalo u svakom segmentu mog života da bi sve kockice bile na broju. Sliku tog jutra neću nikada zaboraviti ma koliko se trudio, ali je ne pominjem često. Nemam hrabrosti. Imao sam puno tužnih  dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio… Oni su kao slike u dečijim bojankama koje ožive tek kada se oko njih potrudiš. I ja sam kao i svi preskočio mnogo stranića tragajući za slikama koje ću lakše obojiti.  Povrh svega toga, nadam se da je žena koja mi je podarila život srećna negde daleko od mene…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s