A vozovi su prolazili

Vozovi su prolazili jedan za drugim. Žurno su huktali i uspešno ometali moje misli. Sedela sam na klupici nadomak pruge…

Dizali su prašinu oglašavajući se, svima dobro poznatim, zvukom. Razmišljala sam o snovima. Moram da priznam da mnogo ređe sanjam od kada mi je život okupiran raznoraznim, svakodnevnim obavezama, mada lepše spavam i brže zaspim. Umor čini svoje. Kada sam bila mlađa, samim tim i bezbrižnija sanjala sam često. Znala sam čak i izvanredno da maštam. Prethodne noći sam se podsetila šta to beše san… Čudan san.

Uporno sam posmatrala kazaljke sata. Velikog, teškog, zidnog sata od orahovog drveta čije su kazaljke bile isuviše lenje. Kretale su se tromo, jedna za drugom. Manja je u stopu pratila veliku. Vreme netačno, soba potpuno prazna, svetlo prigušeno i njen lik. Meni dobro poznat lik. Gledala me je kako spavam približavajući se laganim koracima. Nije htela da me probudi iako sam ja bila budna. Nepomično sam ležala u krevetu, malo je reći, iznenađena što je vidim ponovo… u isto vreme srećna i uplašena. Ne brinite, nije reč o košmaru. Govorim o običnom, pomalo čudnom snu.

Dođu tako neki brzopleti dani, kada te sudbina omete, ukrsti puteve i “prekrsti noge” posmatrajuci sa visine tvoje postupke. U tebi zavlada osećaj za borbom. Ne znaš za šta se boriš ni protiv koga. Umoriš se, legneš u krevet i onda ti podsvest sasvim svesno naslika senke, likove, događaje… obično one koje ti nedostaju, ali ipak imaš osećaj da te nadgledaju i prate. Da su pored tebe. 

Nije bitno koga sam sanjala, to ću ipak ostaviti u tajnosti, dovoljno je da vam kažem da je ona bila uz mene od trenutka kada sam prvi put progledala. Pratila je svaki moj osmeh, pokret, pad, drhtaj. Bila je prisutna kada sam izgovorila prvu reč onako smotano i nejasno, kada sam prohodala, kada sam dobila prvu ocenu u školi. Sem toga, bitno je da napomenem da ona više nije prisutna i da mi od tog trenutka veoma nedostaje.

Sanjala sam kako mi prilazi, nezno me miluje po glavi izgovarajući reči koje su uvek znale da me uteše i smire. Jedina, bitna razlika je u tome što kada sam bila mala i kada je ona bila tu, nisam imala probleme ni dileme koje donose zrelije godine. Međutim, sa sigurnošću mogu da kažem da bi i sada znala pozitivno da deluje na moje raspoloženje… ali nije tu.

Bez staha. Svaki korak, dete moje je bitan u životu, ali ne i siguran. Nekada te oni koraci za koje misliš da su ispravni i sigurni iznevere. Ali najbitnije od svega je da nastaviš da koračaš i da nikada ne odustaješ, čak ni onda kada je najteže. Najlakši od svih poteza je baciti “oružje” iz ruku i predati se. Okrenuti leđa u sebi izgovarajući- “Ja to ne mogu, odustajem! “. I jednog dana, kada ne budem mogla da razgovaram sa tobom i onda kada dođe vreme da se rastanemo, znaj da te posmatram i pratim tvoje korake. Hoću da naučiš i setiš se mojih reči kada naiđeš na probleme. Najpre progutamo najveću žabu, a onda se ove male obično razbeže.

Pamtim je, sa uvek istim osmehom. Isti je imala i u mom snu. Tog jutra sam se probudila i pogledala oko sebe. Gde je nestala? Obaveze su zvale “upomoć”, brzo sam obukla prvo što sam imala pri ruci ne stigavši da sumiram utiske tog čudnog sna.

Zar je moguće da je sve bilo tako realno, da je ona tu pored mene tako stvarna, tako blizu… a onda sva magija odjednom nestane? Nisam stigla ništa da joj kažem, makar to bilo i u snu. I onda se vraćamo na početak! Čekala sam na klupi, vozovi su prolazili, misli su lutale, a ona… Ona je samo nedostajala!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s